Message #29

[samvoin]

Као Национал Социјалиста, када једном схватите природу тренутног светског поретка неминовно се осећате као биће са друге планете. Не можете имати удела у овом систему и свакодневна борба за преживљавањем унутар оквира оваквог друштва вам изгледа као обично губљење времена.
Као Национал Социјалисти ми разматрамо потпуно нови облик светског поретка који би се базирао на “непогрешивој мудрости на основу које природа живи и ствара”. Само у оквиру таквог новог светског поретка живот на овој планети може опстати. Међутим, да би се успоставио овај поредак човек мора да схвати да он није изнад природе. Човек није господар креација него саставни део природе, и зависи од истих закона као и сва остала жива бића.
Исто тако, он мора да прихвати научно доказане чињенице да су људске расе различите – не само у њиховом физичком изгледу већ и по менталним и интелектуалним карактеристика – и коначно, да су сва људска бића јединке које су створене различите, и да су њихови животи углавном одређени наследним факторима, а не утицајем околине у којој живе.
Ово, наравно може изгледати “неправедно”, али једна од ствари које човек мора признати је да у Природи не постоји концепт правде на начин који се уобичајено примењује за ту реч. Као људска бића ми можемо - и требало би да организујемо друштво изграђено на легалној и социјалној правди, ради тога што сви чланови друштва треба да имају корисну улогу и полажу подједнако право на заштиту од стране закона и сугурност од економске експлоатације. Ово је део сигурности који је неопходан и природан у сваком организованом друштву – део је јаког разлога зашто људска бића која су укључена у заснивању стабилних друштвених структура, желе ову врсту сигурности. Штавише, ми не можемо створити биолошку правду – као што не можемо створити ни биолошку једнакост. Са људског становишта увек ће се чинити прилично неправедно то како су неки народи изложени засташујућим, болним и неизлечивим болестима још у младом добу, док остали могу уживати у добром здрављу до своје дубоке старости – такође, чак иако неко ко је умро у 25 години, имао много веће менталне способности и који је могао човечанству подарити много више него неко ко је доживео старачко доба. Без обзира шта ми осећамо у вези тога, ствари стоје тако – упркос свим нашим медицинским достигнућима – човек мора да научи да прихвата да природа не препознаје наше поимање правде, и сваки покушај да се уведе нека врста божанске правде мора бити одбачен као бесмислени покушај бега од реалности.
У вези са тим непријатељи Национал Социјализма често тврде да биолошки концепт људске природе, који представља саму основу Национал Социјализма “није етички”, због тога јер се заснива на нормама и вредностима које нису базиране на природи. За Национал Социјализам постоји само једна истина: Закон природе. И све што није у потпуном складу са овом истином је 100% погрешно!
Ово подразумева потпуно одбацивање хришћанства, чији је неприродни дуализам основна база преовлађавајућег “моралног” прописа који се крије под етикетом либерално-хуманистичком или Марксистичком. Према хришћанству, човек ужива посебно место међу свим живим бићима ради тога јер поседује божанску душу. Ова душа је универзална и небиолошка. Она се не разликује од расе до расе или од појединца до појединца, и она не зависи од интелигенције или било ког другог менталног или физичког квалитета, нити је у питању наслеђе или било шта друго проузроковано природом. Ова душа је та која чини све људе једнаким у очима бога, без обзира на то шта и ко су они, докле год слепо верују у њега. За хришћанина, разговор о човеку као продукту биолошких фактора је “увреда”. Према хришћанству, цели човеков живот је непрекидна борба између духа и материје, тј. Природе, или – на личнијем нивоу тела, које представља зло и мора бити побеђено како би се заслужио вечни живот у недефинисаном рају негде у облацима. Живот на земљи је само припрема за живот који долази – било то у Аврамовом наручју или у Паклу, зависно од тога колико сте успешни били у борби против сопствене биолошке природе. Лично, живот на земљи је безвредан, само једна долина суза.
Хришћанство је окарактерисано очигледним презиром према животу и природи. То је религија за губитнике и сањаре који не могу да се суоче са изазовима које живот носи него само вегетирају, верујући да ће “последњи бити први и да ће први бити последњи”, с обзиром на то да хришћанство сматра сваки људски олош и ментално заосталу будалу вреднијим људским бићем него радне и креативне грађане. Оно представља скуп норми и вредности које постављају невиност изнад мајчинства, свештеника изнад оца фамилије, слабиће и паћенике изнад снажних и храбрих, додуше чак и мртве изнад живих. Оно презире свако задовољство у животу и глорификује саможртвовање и самопонижење као позитивне појаве тако да човек зазире од свог тела и прихвата да је рођен као резултат греха и да ради тога није сав духован.
Без обзира из ког угла посматрате, хришћанство представља перверзни и мизантропски став ка животу који у здравом друштву никако не може бити толерисан. Да се изразимо грубо, хришћанство је врста духовне сиде која је уништила наш природни имунитет против небиолошког размишљања, оно је контамирана болест ума и мора се победити.